NASILJE NAD DECOM
Deca su najčešçe žrtve nasilja. O temi koja bi morala biti prioritet društva pisala je Aleksandra Miladinović, psiholog udruženja ” Bezbedno dete”
“O tome koliko je zlostavljanje i zanemarivanje dece ozbiljan problem današnjice i svih nas govore sledeće stope rasprostranjenosti zlostavljanja i zanemarivanja dece u širem evropskom regionu: seksualno je zlostavljano 13,4% devojčica i 5,7% dečaka; fizički je zlostavljano 22,9% dece, emocionalno 29,1% dece; fizički je zanemareno 16,3% dece, a emocionalno 18,4% dece.
To znači da je jedno od 4-5 dece u našim društvima izloženo nekom obliku, a često i nekolikim oblicima zlostavljanja i zanemarivanja istovremeno. Osim toga, mala deca, koja su najbespomoćnija, imaju znatno veće šanse da umru od nasilja u odnosu na stariju decu. Takodje, dečaci su pod većim rizikom nego devojčice.
Uz fizičko i seksualo zlostavljanje veoma često je i psihičko zlostavljanje.
Zanemarivanje, podcenjivanje, nezadovoljavanje detetovih osnovnih egzistencijalnih potreba, kontinuirano ignorisanje, gratifikovanje rivala, širenje atmosfere nesigurnosti i straha svakako su teški i mogu biti traumatični za bilo koje dete. Ovakvi dogadjaji koji se mogu desiti u ranom detinjistvu ostavljaju svoj trag kao i mogućnost da bilo koji stresni dogadjaj u budućnosti reaktivira traumu i neku po prirodi stresnu situaciju učini jos stresnijom i težom.
Zbog toga je pre svega roditeljska obaveza i dužnost da neguju dete i razvijaju bliskost sa njim što je sa aspekta psihološke investicije u dete izuzetno značajna osnova za uzajamno poverenje u dijadni odnos roditelj-dete. Za slučaj da je dete zlostavljeno od nekog, kroz uobičajenu, najčešće svakodnevnu komunikaciju u takvim relacijama deca svojim roditeljima mogu da se povere i ako se stvori odnos poverenja sigurnosti i topline deca mogu da se otvore i izveste o potencijalnom zlostavljanju.
Roditelj bi trebao da bude u mogućnosti da prepozna krupne izmene emocija i ponašanja svog deteta koje mogu ukazivati na različite intrapsihičke probleme, uključujući i moguće zlostavljanje. Ali i one suptilnije znake koji mogu ukazivati da je dete oko nečega uznemireno ili zabrinuto.
Kad po prirodi veselo dete prestaje da se ponaša na isti način kao do tada, kada se u raspoloženju deteta primećuje tuga, kada počne da zapostavlja školske obaveze koje su do tada uredno završavane, kada gubi uobičajena interesovanja, do tada zatvoreno dete okreće naglo ka drugima ili obrnuto, druzeljubivo i otvoreno dete povlači u sebe. Ovakve izmene u ponašanju deteta ne znače nužno da se radi o zlostavljanju ali mogu biti alarm i koristan pokazatelj roditelju da se sa detetom nešto dešava i da treba da obrate pažnju.
Roditelji treba da pričaju sa decom o zlostavljanju i o zlostavljačima koji mogu biti autortativne osobe, ljudi bliski porodici i tada dok razgovaraju treba svakako pratiti i neverbalnu komunikaciju odnosno telesne reakcije svoje dece.
Bilo ko da posvećuje neobičnu pažnju, da izdvaja posebno vreme i da čini neobično dobrim i atraktivnim sebe u očima deteta, treba da bude analiziran od roditelja, da bude predmet ozbiljne pažnje.
Anksiozne, depresivne i opsesivne manifestacije ali i mnoge druge psihopatološke manifestacije kao i disfunkcionalni obrasci ponasanja i funkcionisanja mogu uz ostale faktore imati uzrok u traumama ranog detinjstva. Ovo svakako ide u prilog činjenici da je od izuzetnog značaja na vreme prepoznati ali i preventirati da do zlostavljanja uopšte ne dodje.
Bezbednost dece svakako jeste odgovornost i prioritet svih nas te je i neophodno i da motivacija svih onih koji se nalaze u njihovom neposrednom okruženju i vode brigu i njima bude autentična ili bar takva mora biti kada su u pitanju deca.”
