UMESTO BIOGRAFIJE
Jednom, kad moja dva sina budu zreli ljudi, a ja budem pecala pastrmke na nekom od potoka u Večnim Lovištima, volela bih, da kad ih neko pita o majci, kažu:
„Naša mama nije bila savršena. Umela je da se naljuti, da vikne. Umela je i da potroši poslednje pare za igračku, samo da nas vidi srećne. Nije uvek bila u pravu ali je znala da nam se izvini.
Naša mama nas nije štitila od života, učila nas je kako da mu pogledamo u oči. Njeno svetilište nikada nije bila kuhinja, ali je volela da kuva za nas. Nekad ju je i mrzelo pa nas je vodila na picu i pljeskavice.
Umesto bajki, za laku noć pričala nam je istoriju Srba, Francuza i Nemaca.
Ponekad je bivala dosadna ponavljajući kao papagaj da je znanje jedino lično vlasništvo koje ćemo imati. Učila nas je da učimo, objašnjavala sa strpljenjem jednog slona, i nikad al baš nikad nas nije lagala.
Naša mama je uvek održavala obećanja koja nam je davala. Sa njom smo znali na čemu smo.
Nije nam bila drugarica, bila nam je majka i stub.
Umela je da bude slaba, da se rasplače, da istrpi ali nije umela da se žrtvuje. Od nje smo naučili da je u životu jedino važno raditi na tome da budeš srećan. Uvek zbog sebe, nikad zbog sveta.
Naša mama nas je prezaštitila ali je znala kad treba da nas pusti. Bila je uporna, tvrdoglava i nije priznavala granice. Nije nam bilo lako sa njom, ali smo znali da živi za nas.
Bila je lepa, doterana, bila je i umorna, uflekana, bila je kopljanik bez štita, bila je uvek tu za nas a nikad ispred nas.
Naša mama je imala dušu žene a srce muškarca. Možda nije umela da bude srećna ali je umela da bude luckasta. I preozbiljna. Sanjalica i vučni magarac.
Naučila nas je da život nije bajka ali ni da bajka nije život. Naučila nas je da idemo do kraja i volimo sebe.
Prvo sebe, pa onda nju.
Znala je da lupi šakom o sto ali i da donese čašu soka jer igrica nema pauzu. Da nas razmazi, ugađa, da nas podržava i pokaže zube svakom ko bi siknuo na nas.
Naša mama nije imala mnogo a imala je sve.
Nas dvojicu.
“CEPANJE DUŠE”, Jelena Milenković
