Poslednjih decenija, u eri informatike, kada se čitanje knjiga uglavnom svelo na
prepričane fabule koje je lako pronaći na internetu, kada je kultura postala starica
koju pretiče sve trivijalno i površno što nam se plasira, u Vlasotincu se deveti put za
redom događa pravo kulturno čudo. Festival pisane reči „Stih za Ogija“ poprimio je
formu tradicionalnog i regionalnog okupljanja mladih, učenika osnovnih i srednjih
škola, koji dokazuju da duh zemlje koja je dala veliki broj vanrednih pisaca nije zamro
niti može da se uguši.
Čak 460 radova, kako poetskih tako i proznih stiglo je na adresu organizatora. Od
Vlasotinca, preko Niša i Beograda do Banja Luke, svuda se uz mladost privija pisana
reč, kao jedini pravi svetionik. Najsvetlija tačka ovogodišnjeg festivala je mala Crna
Trava, mesto za koje malo ljudi zna i da postoji, a u čijoj osnovnoj školi stasavaju
talenti kakvi se ne sreću često ni u mnogo većim sredinama.
Teško je bilo ove godine izabrati najbolje, jer svako ko se lati olovke i papira da iz
sopstvene duše iznedri i zapiše čistu emociju, već se svrstao u najbolje. Sve pohvale
upućujem učenicima vlasotinačke gimnazije „ Stevan Jakovljević“ koji su se, uz svoje
mentore, odazvali u najvećem broju. Svi čiji su radovi posvećeni Ogiju dobijaju
nagradu kojoj se ne može odrediti vrednost, jer je previsoka. To je nagrada za dobrog
i kvalitetnog čoveka kakav će postati. Ipak, svaki festival ima za zadatak da nagradi
najbolje od najboljih, kojima posebno čestitam. Ovom priliko izdvajam sjajnu Jovanu
Glidžić, dobitnicu specijalne nagrade i želim joj da nikada ne odustane od svog
talenta. Čast mi je da pozdravim i divnu Milicu Nikoletić iz Banja Luke, koja nije
propustila nijednu od proteklih devet godina, a da svojim perom ne ukrasi ovaj
festival.
Zahvalila bih se svakome ponaosob, da sam u priici, ko je na bilo koji način
učestvovao u promovisanju pisane reči mladih i pomogao nam da sećanje na Ogija
nikada ne izbledi.
Kada se sledeći put neko od statističara doseti da ovu opštinu svrsta u jednu od
najnerazvijenijih, volela bih da ga neko podseti da je baš ovde, u Vlasotincu, jedan
od rasadnika kulture i književnosti. Da baš Vlasotince može da se ponosi svojom
perjanicom, profesorkom Jelenom Đokić, kojoj je ne samo ovaj festival, već i
bezbednost dece, kao i marljiv i uporan rad sa decom, preči od nje same.
Kao neko ko piše čitavog svog života, i duboko shvata važnost svedočenja jednog
pisca, hvala vam.
Srdačno vaša,
Jelena Milenković
