Radionica je podrška svim osobama koje imaju potrebu da kažu nešto više i da podele sa nama saznanja koja ne možemo uvek jasno da vidimo. Svako od nas ima neku prepreku u životu, a Aleksandra nam svojim talentima i aktivnostima pokazuje da te prepreke ne moraju biti nepremostive.
Tokom razgovora sa svojim nešto starijim drugarima iz Vlasotinca, Aleksandra Tea Vasev istakla je da sebe doživljava kao osobu sa posebnim blagoslovom, jer svet posmatra drugačije – srcem.
„Slabovidost ne sme biti prepreka za druženje. Mi nismo osobe sa posebnim potrebama – naše potrebe su iste: da volimo, budemo voljeni i prihvaćeni. Važno je da ne budemo isključeni iz društva, jer je svaki čovek društveno biće“, poručila je Aleksandra.
Ona je školarcima objasnila da je važno da prilikom obraćanja nekoj osobi uvek najpre istaknemo reč *osoba*, a ne dijagnozu, jer se iza te reči uvek krije čovek koji ima šta da ponudi društvu.
Mudro, duhovito i plemenito, Aleksandra je govorila o izazovima s kojima se susreću osobe sa invaliditetom i pokazala kako okruženje može da bude podrška.
Aleksandra Tea Vasev danas nas uči kako se životna igra igra na pravi način – a najveći blagoslov je što nas tomе uči trinaestogodišnja devojčica.
Pored pevanja u školskom horu, Aleksandra peva u horu „Čarobna nota“ u Nišu i horu „ISON“ u Novom Sadu, pohađa časove solo pevanja, piše poeziju, dobitnica je nagrade na konkursu „Stih za Ogija“ i aktivno radi na projektima inkluzije u školama.
Na sednici Skupštine usvojen je predlog Centra za socijalni rad o izradi razvojnog plana i načrtu istog.
Udruženje „Bezbedno dete“ učestvuje u radu na ovom značajnom planu. Na današnjoj fokus grupi, u ime udruženja predložen je plan i rad samog udruženja, sa fokusom na jednakost dece, bezbednost dece i inkluziju. O ovoj značajnoj temi govorila je Aleksandra Tea Vasev.
Aleksandra je primer pravog vršnjačkog edukatora – devojčica koja je svojom bistrišću uma osvetlila sve prisutne o vrlo važnim temama.
*Edukacija osoba sa posebnim blagoslovom
Aleksandra Tea Vasev održala je edukacionu radionicu u OŠ „Vojvoda Karađorđe“.
Isprene emocije, pretočene u jasnu komunikaciju sa vršnjacima – radionica je bila prostor empatije, razumevanja i međusobnog učenja. Kroz lično iskustvo, pesme, priče i otvoren dijalog, Aleksandra je približila teme inkluzije, prihvatanja razlika i važnosti zajedništva.
Projekat je sufinansiran od strane Ministarstva kulture.
*Radionice u Osnovnoj školi „Osma oktobar“, Vlasotinac:
Aleksandra Tea Vasev, u ime Udruženja „Bezbedno dete“, održala je radionicu u odeljenju 6/4 na temu inkluzije. Kao vršnjački edukator, pomogla je učenicima da lakše prepoznaju prve znake autizma, slabovidosti, izazove gluvo-nemih osoba – odnosno onih koje ona zove „osobama sa posebnim blagoslovom“.
Kroz lične priče, pesme i interaktivne primere, Aleksandra je povezala teorijska saznanja sa svakodnevnom praksom, naglašavajući značaj empatije, saosećajnosti i poštovanja razlika. Učenici su sa velikim interesovanjem učestvovali u razgovoru, postavljali pitanja i delili sopstvena razmišljanja.
Njen poruka je jasna i snažna:
„Jednakost za sve!“
Povodom obeležavanja 3. decembra – Svetskog dana osoba sa invaliditetom, Aleksandra Tea Vasev održala je edukaciju u Osnovnoj školi „Desanka Maksimović“, pred predstavnicima Učeničkog parlamenta, naставnicima, školskim psihologom i pedagogom. Edukaciji su pridružili i Jakov Mladenović, dečak sa oštećenjem vida, i Lazar Živković, dečak sa spinalnom mišićnom atrofijom – čime je radionica postala primer prave inkluzije i kolektivnog glasa osoba sa različitim iskustvima.
Tribina u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“, Lebanе
Dana 24. decembra 2025. godine, Aleksandra je nastupila kao vršnjački edukator pred učenicima, u okviru interaktivne radionice u kojoj je pokazala kako se prevazilaze prepreke, razbijaju stereotipi i kako prepoznati i ceniti decu sa posebnim blagoslovom – kako ona zove decu sa različitim oblicima invaliditeta.
Njen pristup – iskren, toplinski, ali i duboko stručan za njene godine – ostavio je jak utisak na prisutne, a radionice su podržane od strane Ministarstva kulture.
Hvala Aleksandri na divnoj priči o empatiji, drugarstvu i prihvatanju različitosti – jer upravo takve priče grade bolje, inkluzivnije i ljubaznije društvo. ❤️
UČEŠĆE NA FESTIVALIMA I NAGRADE
Na konkursu za tekst pesme „Jednaka prava za sve“ u okviru programa „Muzika bez barijera“ izabrana je njena pesma i snimljena je muzička numera i video spot i objavljen inkluzivni album. To je inspirisalo da svoje pesme i otpjeva pa je tako nastala pesma „Prihvati me“ koju je snimila sa drugaricom i zajedno su osvojile treće mesto na 15. Međunarodnom dečjem muzičkom festivalu „Šareni vokali“. Inače peva u dečjem horu Čarobna nota u Nišu i Nacionalnom inkluzivnom horu ISON u Novom Sadu.
Sa trinaest godina je napisala predstavu „Dečije plavetnilo“ koja govori o potreškoćama i izazovima sa kojima se osobe sa autizmom svakodnevno bore. Uz podršku Dečjeg kulturno-rekreativnog centra Niš i svojih drugara sa autizmom predstava je nekoliko puta izvedena i na 4. festivalu dečijih i omladinskih pozorišta „Prozorište“ je dobila nagradu za najbolju režiju.
U sferi interesovanja su joj prava i podrška osobama sa posebnim blagoslovima i želi da stvori svetliju budućnost za svakog pojedinca. Tako je došla na ideju vršnjačke edukacije osoba sa posebnim blagoslovom i uz svesrdnu podršku udruženja „Bezbedno dete“ iz Vlasotinca širi svest o postojanju i ophođenju prema osobama sa invaliditetom među decom školskog uzrasta.
20 GODINA NACIONALNOG INKLUZIVNOG HORA ISON, NOVEMBAR 2024.
Književni konkurs "Pesma za Ogija", 2024.
Druga nagrada: Aleksandra Tea Vasev, VII razred specijalne škole sa domom učenika “Bubanj” Niš, Mentor: marija87nis@gmail.com
Brest fest, 2025.
Nacionalni inkluzivni hor ISON Novi Sad proslavlja 21 godinu rada koncertom u Sinagogi u Novom Sadu, gde će Aleksandra recitovati svoju pesmu „Da li vidiš moje plavo“. Član je hora od 2023. godine i sa njima je imala brojne nastupe.
ŠTA ZNAČI "POSEBAN BLAGOSLOV"?
„Dobar dan. Ja sam Aleksandra Tea Vasev. Imam 13 godina i dolazim iz Niša. Slabovida sam – očima vidim malo, ali srcem i dušom vidim svet u svim njegovim bojama i nijansama. Tokom odrastanja sam srela mnogo dece sa raznim vrstama invaliditeta i poteškoća u razvoju. Osetila sam celu njihovu patnju, neizrečene želje, strahove, nesхvatanje okoline, neprestajanje odgovarajuće pomoći i podrške, kao i usamljenost koju kriju u dubini svojih čistih, ali ranjivih duša.
Takođe sam primetila i njihove talente, sklonosti i briljantne poduhvate, ljubav, iskrenost, pozitivnu energiju i toplinu kojom dišu. To me je navelo da nešto preduzmem.
Odlučila sam da kroz pisanje, pevanje i recitovanje širim svest o osobama sa posebnim blagoslovom. Smatram da je pogrešno reći osoba sa posebnim potrebama, jer su potrebe svih nas iste – da budemo voljeni i prihvaćeni. Zato pribegavam izrazu osoba sa posebnim blagoslovom, koji je patrijarh Pavle urezao u srca onih koji sa neizmernim trpljenjem, ali i zahvalnošću Bogu, nose svoj krst.“
”Jednaka prava za sve”
33. DJEČIJI FESTIVAL ''DECA MEĐU NARCISIMA'' 23. MAJ 2025. ČAJETINA
Inkluzija je usko povezana sa prihvatanjem osoba sa posebnim blagoslovom. Inkluzija je kada svi, bez obzira na razlike, naše sposobnosti i mogućnosti, ravnopravno učestvujemo u nekoj aktivnosti. Pa hajde zajedno da se upoznamo sa različitim vrstama posebnih blagoslova, da otkrijemo sve njihove prednosti i mane, vidimo neke praktične primere i da naučimo kako da se ophodimo prema njima na pravi način. Na primer:
Imaš druga koji zbog zdravstvenih problema ne može da trči. Na času fizičkog ga ne izbacujete iz igre već se prilagodite njegovim mogućnostima, iako ta igra možda zahteva jurcanje naokolo.
Na žurci ste. Iz zvučnika dopire veoma glasna muzika i svi se ludo zabavljate. Ali, vašem drugu sa autizmom je vidno neprijatno: počinje usplašireno da kruži po prostoriji, rukama prekriva uši i vrišti. Vi onda smanjite muziku, posvetite mu pažnju, prošetate zajedno ili radite ono što znate da voli, što ga smiruje i što ga čini srećnim.
Na putu do škole vidite neki urnebesno smešan grafiti i celo društvo praska u smeh, osim vašeg druga sa oštećenjem vida koji se oseća izopašteno jer ne zna čemu se smeju. Vi mu onda detaljno opišete šta ste videli. Tako će i on ravnopravno biti uključen u sve dogodovštine vašeg društva.
KAKO SE ODNOSITI PREMA LJUDIMA SA POSEBNIM BLAGOSLOVOM?
Ljudi često greše iz najbolje namere i želje da pomognu. Zato se borimo protiv neznanja.
Poštuj osobu, ne fokusiraj se na invaliditet, govori direktno osobi, ne njenom pratitelju.
Koristi ime i druga lična obeležja, ne etikete tipa „invalid“ ili „autista“, jer niko nije dijagnoza već svako ima svoju ličnost koja je jedinstvena na svoj način. Zato prvo moramo naglasiti njegovu ili njenu ličnost, pa pribeći izrazu *osoba sa autizmom*.
Pitaj pre nego što pomogneš.
Ako osoba slabije čuje, govori polako, razgovetno i gledaj je u lice.
U svakodnevnim aktivnostima koje većina ljudi uzima zdravo za gotovo, osobe sa posebnim blagoslovom nailaze na brojne prepreke:
Mnoge javne ustanove nemaju adekvatne rampe, liftove i prilagođene toalete, što je veliki problem za osobe u invalidskim kolicima. Neadekvatni trotiri, visoki ivičnjaci i nedostatak niskopodnih autobusa ili vozila opremljenih rampama zadaju dodatne teškoće pri samostalnom kretanju.
Taktilne staze za slepe i slabovide često ne postoje ili su loše izvedene preko šahte ili bandere, a semafori sa zvučnom signalizacijom su retki. Nema ni dovoljno informacija na Brajevom pismu, niti dovoljno usluga podrške za osobe oštećenog sluha, kao što su tumači znakovnog jezika.
RAZLIKUJEMO PET VRSTA POSEBNIH BLAGOSLOVA:
Senzorne
– oštećenja vida i
– oštećenja sluha i govora
Neurorazvojne poremećaje, npr. autizam
Motore poremećaje – oštećenja koja utiču na kretanje i motoričke funkcije, npr. cerebralna paraliza
Teškoće u učenju, npr. disleksija, disgrafija, diskalkulija
Sada ćemo se malo detaljnije pozabaviti svakom od tih vrsta.
Kao što već svi znate, slepilo i slabovidost su problemi sa vidom – od potpunog odsustva vida, razlikovanja svetlosti i tame, preko prepoznavanja osnovnih boja, do slabijeg vida na blizinu i daljinu. Sluh i dodir su naši prozori u svet, pa na to možete obratiti pažnju.
Recimo, na ulici bih prošla pored vas i ne bih vam se javila; ne zato što sam uobražena već zato što vas nisam prepoznala. Zato se uvek prvi javite. Uvek recite šta nameravate da uradite, na primer ako napuštate prostoriju, obavestite nas.
Potrudite se da ne upotrebljavate smernice „ovde“, „onde“, „tamo“…
Zamolila bih vas da zažmurite…
Zamislite da idemo ulicom i ja vam kažem: „Skrnite onamo…“
Zbunjujuće, zar ne?
Koristite određene smernice poput „levo“, „desno“.
Ako želite da pomognete pri kretanju, kao što maločas rekoh, najpre pitajte; nemojte osobu bez reči uhvatiti za ruku. Prvo recite: „Evo ruka“, a onda je blago dodirnite.
Imam rođaka koji ne čuje i ne može da govori, i njegov sin ima manje oštećenje sluha i govora. Sa njima se sporazumevamo jednostavnim rečeničnim konstrukcijama, bez mnogo padeža – što nama sa juga ne pada teško. Reči izgovaramo sporije jer su naučili da čitaju sa usana. Svaki glas izgovaramo pravilno ga oblikujući usnama. Takođe, mimika je veoma značajna jer se oni oslanjaju na vid i tako tumače svet oko sebe. Međusobno se sporazumevaju znakovnim jezikom – to su pokreti rukama zasnovani na facijalnoj gestikulaciji i vizuelnom tumačenju reči. Na primer: „Ja idem kući“.
Ako vas interesuje znakovni jezik, pronađite na Jutjubu kanal „Ruke govore“ i možete ih pratiti i na Fejsbuku i Instagramu, gde nam kroz razne videe približavaju svet osoba oštećenog sluha i govora i uklanjaju barijere i razlike među nama.
U životima ljudi oštećenog sluha i govora često dolazi do nesporazuma. Pre par godina smo se sa rođakom spuštali od Gornjeg manastira Ostrog ka donjem. Jedna žena je prolazeći pored nas pitala: „Koliko je sati?“, na šta on nije odgovorio. Ponovila je pitanje i opet ostala bez odgovora. Počela je da komentariše njegovo uobraženo ponašanje, na šta se mama izvinila i rekla: „Brat ne čuje.“
Osobe koje imaju motoričke poremećaje možemo ponuditi fizičku podršku ili im pomoći u korišćenju pomagala poput štaka, hodalica ili kolica.
Ponekad se zapitam koliko različito svet može izgledati očima osoba sa autizmom ili disleksijom. Dok mi razgovaramo, čitamo, pišemo i prolazimo kroz svakodnevnicu kao da je to najjednostavnija stvar na svetu, oni se bore sa izazovima koje često i ne primećujemo. Osobe sa autizmom često nose čitav univerzum u sebi. Možda deluju tiho, povučeno ili kao da su u nekom svom svetu, ali to ne znači da ne osećaju ili ne primećuju. Njihov način razumevanja stvarnosti često je dublji i drugačiji od našeg. Ponekad jedan njihov pogled ili rečenica kaže mnogo više nego što bismo mi ikada mogli izraziti.
Disleksija, sa druge strane, menja odnos prema slovima i rečima. Dete koje čita sporo, preskače redove ili se vraća unazad, ne znači da je lenjo ili nezainteresovano. Naprotiv, iza tog truda stoji neverovatna mašta i kreativnost. Dok mi vidimo „problem“, oni pronalaze nove načine da shvate i objasne svet. Zato je važno da neurorazvojne poremećaje i poremećaje u učenju ne posmatramo kao prepreke već kao različite puteve kojima se ide kroz život – puteve koji traže više strpljenja, ali koji nam, ako ih sledimo, otkrivaju lepotu koju inače ne bismo ni primetili.
I baš zato, umesto da ih posmatramo kroz njihove poteškoće, važno je da naučimo kako da im pomognemo i kako da budemo podrška.
Osobama sa autizmom pomoći ćemo tako što ćemo poštovati njihov ritam i granice, govoriti jasno i jednostavno, negovati rutinu i prihvatiti njihove posebne interese kao most ka komunikaciji. Važno je da budemo strpljivi i da razumemo da „neobična“ reakcija ne znači i odsustvo emocije.
Osobama sa disleksijom možemo olakšati učenje davanjem više vremena, razbijanjem zadataka na manje celine, korišćenjem boja, slika i praktičnih materijala. Najvažnije je da ih ohrabrimo, da im ne lepimo etikete, već da prepoznamo njihov trud i snagu.
Za osobe sa posebnim blagoslovom ključne reči su: empatija, razumevanje i podrška. Kada ih ne izdvajamo zbog poteškoća, već ističemo njihove talente i kvalitete, pomažemo im da izgrade samopouzdanje i osećaj pripadnosti.
Možda je najveća lekcija koju možemo naučiti upravo od njih – da različitost nije prepreka, već bogatstvo. Svet ne mora biti crno-beli kalup u koji se svi uklapamo. Tek kada prihvatimo različite puteve, shvatamo da svi idemo ka istom cilju – da budemo srećni, voljeni i prihvaćeni.
REČ UREDNIKA
Pod sloganom koji je svom narodu davno uputio Patrijarh Pavle – da „osobe sa posebnim blagoslovom“ nisu one kojima je potrebno sažaljenje, već ljubav i razumevanje – nastao je i ovaj Almanah.
Poznanstvo sa Aleksandrom Teom Vasev nije se dogodilo slučajno, kao što u životu ništa nije slučajno. Ono je postalo deo mog ličnog odrastanja i razumevanja sveta, mnogih istina o kojima sam do tada tek naslućivala. Često sam reagovala empatično, ali ne i potpuno svesno, sve dok mi Aleksandra nije pružila ruku i pokazala da je svetlost svuda oko nas, da tama postoji samo ako je nosimo u sebi, i da je biti dobar čovek saznanje koje ponekad tek naslutimo kada se pred nama nađe dete poput nje.
Ovaj časopis nastao je kao priručnik o životu – kao podsećanje da je sve stvar izbora. Svetlost i mrak jesu dve strane jednog bića, ali kada smo slobodni i bez straha, svetlost postaje naša vodiča.
Svaka strana ovog almanaha donosi posebnu priču o životu jedne devojčice sa posebnim blagoslovom. Čitajte pažljivo, ali još pažljivije gledajte ljude oko sebe.
Ovo je Aleksandrina poruka. I poruka svakog deteta sa posebnim blagoslovom.
Jelena Đokić,
prof. srpskog jezika i književnosti,
zastupnica udruženja „Bezbedno dete“
